Reporterka „Blica“ skakala padobranom

Samo pola sata ranije reporterska znatiželja dovela me je na Aerodrom Lisičiji Jarak u klub “Tandem skok Beograd” gde se svakog vikenda organizuju tandem skokovi padobranom.

- Narednih pola sata ja sam tvoj najbolji prijatelj - ljubazno i samouvereno govori Pavle Milenović Paja, iskusni padobranac dok mi vezuje sigurnosne kajiševe kojima će me po ulasku u avion pričvrstiti za sebe.

Za razliku od mene, on ima padobran na leđima i ta činjenica izaziva ogromno poštovanje, koje raste onom brzinom kojom se „Cessna182 “ penje u visine, a na 3.000 metara pretvara se u strahopoštovanje.

“Paja je moj najbolji prijatelj”, ponavljam kao hipnotisana dok vezani jedno za drugo sedimo na podu aviona koji se dvadesetak minuta penje. Preslišavam uputstva koje mi je dao: skačem ka repu aviona, noge savijam u kolenima, ruke širim na Pajin znak...

Vrata aviona se otvaraju. Srce mi tutnji, osećam u slepoočnicama. Drhtavim prstima stavljam zaštitne naočari, a kolena mi klecaju dok se primičemo vratima. Zemlja je daleko, daleko dole. Njive su manje od domina. Osećam kako se krv ledi i bubri u mojim venama.

“Sad!”, komanduje Paja!

Skačemo! Prevrćemo se po nebu, tumbamo... Padamo ogromnom brzinom! Ne znam više ni gde je gore, ni gde je dole... a i ne zanima me. Pri brzini od 220 na sat nema misli. Ne osećam svoje telo...

Odjednom, kao da nas božija ruka hvata i naglo povlači gore uz cimanje kajiševa kojima smo vezani! To je Paja otvorio padobran. Ogromna radost i neopisivo blaženstvo kao vrela lava ispunjava mi doskora sleđene vene. Smejem se kao luda dok se primičemo planeti Zemlji. Oko nas su beli letnji oblačići liče na šećernu penu pa pokušavam da ih uhvatim rukom.

Nakon pet minuta Paja vešto staje nogama na zemlju. Padam preko njega i nastavljam da ležim. Ne mogu da ustanem, ne osećam ni ruke ni noge, samo neopisivo blaženstvo.

Gledam u nebo i smejem se. Zaboravljam na obećanje dato Bogu.

- Pajo, kada ćemo ponovo da skačemo?